Dobio sam prve komentare na svoje pisanije i nije da nisam iznenadjen. Red je da ih prokomentarišem.

Komentar broj 1: "Većina nije dosla sa namerom da kupi automobil"

To je ono što je suština ono o čemu želim da pišem. Zašto toliki silni ljudi svuda u svetu idu na sajmove automobila? Ako se uzme da je prosečna poseta beogradskom sajmu automobila oko 200.000 možete li da zamislite da svaki ili makar svaki drugi posetilac kupi auto? Uvoznici bi zadovoljno trljali ruke.

Komentar broj 2: "Ja neću na sajam kad ne mogu da kupim neću ni gledati i ostalo" 

Komentar, nažalost, negira moju potrebu da gledam i da o tome pišem, osim ako nije posledica u psihologiji poznatog mehanizma odbrane koji se zove "kiselo grozdje". To bi značilo da pošto ne mogu da imam da imam nešto (automobil) onda to i nije važno i ne zanima me. Postoji, dočim, i mehanizam odbrane koji se slikovito zove "sladak limun" za ovu temu nije manje važan i koji se svodi na preuveličavanje svega što postižemo ili imamo (na primer automobile).

Ako je tako onda bi se posedovanje nekih automobila mogli svrstati u nedostožan san, a negiranje te potrebe u "kiselo grožđe". I to nas (kao i sam komentar 2) vraća na sam početak i na pitanje zašto su nam automobili toliko važni? Ili zašto ponositi vlasnici istih uglavnom preuveličavaju tehničke i estetske karakteristike njihovih "ljubimaca"?